Dogodilo se to jednog dana u predvečerje. Jedan sluga stajao je pod kapijom Rašomon i čekao da stane kiša.
Pod tom prostranom kapijom nije bilo nikog osim njega. Samo je jedan cvrčak stajao na velikom okruglom stubu, sa kog se tu i tamo oljuštila crvena boja. Kako se kapija nalazi na glavnoj ulici Suzaku, mogle su se tu, u iščekivanju prestanka kiše, pored ovog čoveka naći još dve, tri osobe sa onim širokim ženskim šeširom šeširima ili mekom muškom kapom mekim muškim kapama na glavama na glavi. Osim njega, međutim, nikoga više nije bilo.
Naime, u poslednje dve, tri godine zaređale su u Kjotu nesreće kao što su zemljotres, vihor, požari i glad. One su opustošile prestonicu. Kako kažu drevne hronike, ljudi su lomili statue Bude i obredne predmete iz hramova da bi to drvo, na kome još beše tragova crvene boje i pozlate, slagali na gomile pored puta i prodavali za ogrev. Pa kad je u samome gradu bilo ovako, razumljivo je to što se niko nije postarao za popravku kapije Rašomon. Zato su ovu pustoš iskoristile lisice i rakuni kako bi se tu nastanili. Nastanili su se i lopovi. A ustalio se, najzad, i običaj da se na kapiju donose i ostavljaju pokojnici koje nema ko da preuzme. Stoga su se svi, kad zađe sunčev zrak, grozili ovog mesta i nisu prilazili ni blizu kapije.
Ali, zato se odnekud beše skupilo mnogo gavranova. Pogleda li se danju, mnoštvo tih ptica grakćući je kružilo oko visokih ukrasa na krovu. A kad bi nebo nad kapijom porumenelo pod večernjim suncem, gavranovi su se ocrtavali naročito jasno, poput rasutih zrna sušama. Naravno, oni su dolazili da kljuju meso leševa koji su se nalazili na kapiji. Danas, doduše, možda i zato što je već kasno, na vidiku nema ni jednog jedinog. Ponegde se može videti jedino njihov izmet kako se tačkasto beli, zalepljen na ruševnim kamenim stepenicama obraslim travom na napuklinama. Na najvišem od sedam stepenika, u teget tamnoplavoj odori izbledeloj od pranja, sedeo je sluga i odsutno posmatrao kako pada kiša, dok mu je svu pažnju zaokupljao veliki prišt na desnom obrazu.
Pisac je maločas napisao kako je sluga „čekao da stane kiša”. Međutim, čak i kad bi kiša prestala, on ne bi imao šta da radi. Da je sve kao i obično, svakako bi se vratio domu svoga gospodara. No, taj gospodar ga je upravo otpustio pre četiri, pet dana. Kao što sam ranije već napisao, u to vreme Kjoto beše nemalo propao. I to što je gospodar sad otpustio ovog slugu koji mu je dugo godina služio, ne beše zapravo ništa drugo do jedna manja posledica ovakvog propadanja. Ispravnije bi, stoga, bilo kazati da je „sluga, zarobljen kišom, bio potpuno izgubljen jer nije imao kuda da pođe”, nego da je „čekao da stane kiša”. Povrh toga, na „sentimentalnost” ovog čoveka iz Heian perioda nemalo je uticalo i današnje oblačno nebo. Još nije izgledalo da bi kiša, koja pada od četiri sata popodne, mogla da prestane. I sluga je odsutno slušao zvuk te kiše, koja još uvek pada po glavnoj ulici Suzaku, prateći tok svojih nepovezanih misli o tome kako da, bez obzira na sve, preživi nekako barem sutrašnji dan, ili bolje rečeno, kako da se izvuče iz ovog bezizlaznog položaja.
Kiša je pljušteći pristizala iz daljine i obavijala kapiju Rašomon. Nebeski svod spuštao se polagano pod sumrakom, a krov kapije, pogleda li se nagore, vrhovima ukoso isturenih crepova pridržavao je teške tamne oblake.
Nije imao vremena da bira sredstvo kako bi se izvukao iz bezizlaznog položaja. Ako bi birao, mogao bi samo da umre od gladi ispod neke ograde ili na zemlji ukraj puta. Onda bi ga jednostavno doneli na ovu kapiju i bacih poput psa. Ah, ako ne bi birao... Prelazeći uvek iznova istu putanju, slugine misli konačno stigoše do tog zaključka. Ipak, to „ako”, na kraju krajeva, bilo je još uvek samo „ako”. Premda se priklanjao tome da ne bira sredstva, nije iznalazio dovoljno hrabrosti da potvrdi kako „mu nema druge nego da postane lopov”, što bi prirodno moralo uslediti kako bi se dokončalo to „ako”.
Sluga je glasno kinuo, a zatim umorno ustao. Sveže je veče u Kjotu, dovoljno hladno da čovek poželi vatre iz mangala. Sa sumrakom, vetar bezobzirno stade duvati između stubova kapije. Nekud je otišao i onaj cvrčak koji je stajao na crvenom stubu.
Uvlačeći vrat i podižući ramena u tamnoplavoj odori preko žute košulje, sluga osmotri okolinu kapije. Kako god bilo, želeo je da mirno prespava tu noć, ako bi se negde našlo neko mesto gde bi bio zaklonjen od kiše i vetra, bez straha da će ga ljudi primetiti. Na sreću, tada ugleda široke lestve, one iste crvene boje, koje su vodile na sprat kapije. Čak i ako gore ima koga, to su sve sami pokojnici. Sluga nogom u slamenoj sandali zakorači na prvu prečagu, pazeći da mu mač prostog drvenog balčaka ne klizne iz korica.
Prošlo je nekoliko minuta. Na sredini širokih lestvi koje vode na sprat kapije, jedan čovek, leđa povijenih kao u mačke, pritajen je osmatrao šta se gore događa. Svetlost vatre koja je odozgo dopirala, jedva primetno kvasila je njegov desni obraz. To je onaj obraz na kome se, pod kratkom bradom, nalazio gnojni crveni prišt. Sluga je unapred bilo uveren da su gore sve sami pokojnici. Međutim, popevši se lestvama dve, tri prečage više, učinilo mu se da je gore neko sa upaljenom vatrom, koja se, štaviše, kretala tamo- amo. Odmah je to shvatio jer se ta mutnožuta lelujava svetlost odražavala na tavanici prekrivenoj paučinom. To nipošto nije tek običan čovek, čim u ovoj kišnoj noći pali vatru na kapiji Rašomon.
Prikradajući se poput guštera, sluga se strmim lestvama jedva uspuzao sve do gornje prečage. Zatim se sagnu i ispruži vrat koliko god je to bilo moguće, pa bojažljivo proviri unutra.
U toj prostoriji beše nemarno ostavljeno nekoliko tela, baš kao što se i pričalo, no, kako svetlost nije dopirala tako daleko kao što je mislio, nije znao koliko ih je. Jedino se, mada nejasno, dalo primetiti to da ih je bilo i nagih i odevenih. Naravno, beše tu i muškaraca i žena. I svi su oni, poput lutaka zamešenih od zemlje, ležali na podu otvorenih usta i ispruženih ruku, tako da se moglo posumnjati u to da su nekad uopšte i bili živi ljudi. Povrh toga, izbočeni delovi njihovih tela, kao što su ramena ili grudi, bih su mutno osvetljeni svetlošću vatre, zbog čega je na one niže padala još tamnija senka, te su tako ćutali, zauvek nemi.
Zbog zadaha raspadanja, sluga nehotice pokri nos. Ta je ruka, međutim, već u sledećem trenutku zaboravila da ga pokrije. Jedno snažno osećanje gotovo u potpunosti je onesposobilo slugino čulo mirisa.
Njegovo oko tek tad je uočilo priliku što čučaše medu leševima. Bila je to sedokosa starica u smeđoj odeći, mršava i omalena, nalik majmunu. U desnoj ruci držala je zapaljenu baklju od borovog drveta i izbliza posmatrala lice jednog pokojnika. Sudeći po dužini kose, to je verovatno bilo telo žene.
Podstaknut više strahom a manje znatiželjom, sluga je na trenutak zaboravio čak i da diše. Osećao je, ako bismo se poslužili rečima drevnih hroničara, kako „mu se nakostrešila svaka dlaka na telu”. Tada starica zatače onu borovu baklju između podnih dasaka, položi ruke na glavu pokojnice koju je do maločas posmatrala, te stade čupati duge vlasi, jednu po jednu, baš kao što majka majmunica trebi vaši svom mladunčetu. Činilo se da vlasi lako otpadaju, prateći pokret ruke.
Kako su vlasi jedna po jedna otpadale, tako i straha malo po malo nestajaše iz sluginog srca. A onda se, istovremeno, lagano počela javljati silna mržnja prema ovoj starici. U stvari, mogli biste me pogrešno razumeti ako kažem „prema starici”. Iz minuta u minut jačala je, zapravo, odbojnost prema svakom zlu. Da je neko u ovom trenutku slugi ponovo postavio pitanje o kome je maločas razmišljao dole pod kapijom, da li da umre od gladi ili da postane lopov, on bi verovatno bez trunke žaljenja odabrao smrt. Eto toliko silovito se rasplamsala njegova mržnja prema zlu, baš poput one staričine borove baklje zabijene u pod.
Sluga, razume se, nije mogao znati zbog čega starica čupa vlasi pokojnice. Nije, stoga, mogao racionalno da oceni da li je to dobro ili loše. Za njega je, međutim, neoprostivo zlo bilo već samo to što neko u kišnoj noći na kapiji Rašomon čupa kosu pokojnika. Naravno, sluga je odavno već zaboravio da je i on sam sve do maločas bio spreman da postane lopov.
A onda se iz sve snage odbacio nogama i sa lestvi naglo poleteo nagore Zatim se, sa rukom na maču prostog drvenog balčaka, krupnim koracima ustremio ka starici. Nije ni potrebno reći da se ona silno iznenadila.
Ugledavši slugu, starica je poskočila kao ispaljena iz katapulta.
„Ti! Kuda ćeš!”
Vičući ovako na staricu, on joj preseče put u trenutku kad je ona, sva pometena, bezglavo krenula da pobegne saplićući se o mrtvace. Ona ipak pokuša da ga odgurne i tako umakne. Sluga je, opet, gurnu nazad, ne dajući joj da pobegne. Rvali su se njih dvoje bez reči tako neko vreme, tu među leševima. Ipak, pobednik se znao već od početka. Sluga joj najzad zgrabi ruku, zavrnu je i tako na silu obori dole. Ta ruka beše poput kokošije noge, sama kost i koža.
„Šta to radiš? Odgovori mi! Ne kažeš li, dobićeš ovo!”
Odgurnuvši staricu, sluga munjevito isuka mač i blistavo sečivo podignu ispred njenih očiju. Ah, starica je ćutala. Ćutala je uporno, kao da je nema, zadihana i očiju toliko iskolačenih da bi joj očne jabučice svakog časa mogle izleteti ispod kapaka, dok su joj se obe ruke tresle. Primetivši to, sluga je postao potpuno svestan toga da se staričin život nalazi posve pod kontrolom njegove volje. Svest o tome neprimetno ohladi njegovo srce koje je do sada plamtelo silovitom mržnjom. Posle svega osta samo spokojno osećanje ponosa i zadovoljstva, kao nakon uspešno obavljena posla. Gledajući je odozgo, sluga je nešto blažim glasom ovako rekao:
„Ja nisam iz redarstva. Putnik sam i sad sam prolazio dole pored kapije. Stoga te neću uhapsiti, niti sa tobom bilo šta učiniti. Dovoljno je samo da mi ispričaš šta ti radiš ovde gore u ovo doba.”
A starica još više razrogači oči, netremice posmatrajući slugino lice. Gledala ga je pocrvenelih kapaka, okom oštrim kao u ptice grabljivice. A onda je, kao da nešto žvaće, počela da pomera usne, koje borama gotovo behu spojene sa nosem. Videlo se kako se oštra jabučica pokreće u tankom grlu. Tada je do sluginih ušiju iz tog grla dopro sipljivi glas, sličan graktanju vrana.
„Čupam ovu kosu, čupam ovu kosu, kako bih od nje napravila vlasulju.”
Njen odgovor beše isuviše običan i to je slugu razočaralo. A zajedno sa razočarenjem, u srce mu se opet uvukla ona ranija mržnja praćena hladnim prezirom. Verovatno je i starica to odmah shvatila. Još uvek držeći u jednoj ruci duge vlasi otrgnute sa glave pokojnice, glasom kao u žabe krastače, ona je promumlala:
„Znam koliko je loše to što mrtvacima čupam kosu. Ali, ovi ovde mahom su zaslužili ovako nešto. Ova žena čiju sam kosu upravo čupala sekla je zmije na komade, sušila ili i odlazila da ih prodaje vojnicima u stražari kao sušenu ribu. Da je nije odnela zaraza, verovatno bi je i sada prodavala. Kažu da je ta sušena riba slovila kao ukusna pa su je vojnici redovno kupovali za ručak uz pirinač. Ja ne mislim da je ona učinila nešto loše. Nije joj bilo druge, jer bi inače skapala od gladi. Zato ne mislim ni da je loše ono što ja činim. Ni meni nema druge, inače bih i ja skapala od gladi. Valjda bi mi ova žena oprostila, jer je dobro znala kako je to.”
Sluga je vratio mač u korice i hladno slušao njene reči, pridržavajući balčak levom rukom. Slušao ih je, dok mu je, naravno, desna ruka bila zauzeta velikim gnojnim crvenim prištom na desnom obrazu. Ipak, slušajući ovo, u njegovom srcu rađala se nekakva hrabrost. To je ona hrabrost koje mu je nedostajalo maločas pod kapijom. Beše to, takođe, hrabrost koja je išla u pravcu sasvim suprotnom od one sa kojom se malopre popeo na kapiju i uhvatio ovu staricu. I ne samo da se više nije dvoumio oko toga da li umreti od gladi ili postati lopov. Što se njega tiče, umiranje od gladi bilo je sada prognano iz njegove svesti i on na to gotovo više ne bi ni mogao da pomisli. „Je 1 stvarno tako?”
Kad je starica završila, sluga je podrugljivim glasom ovako potvrdio. Iskoračivši korak napred, on iznenada skloni desnu ruku sa prišta, zgrabi staricu za okovratnik i osorno reče:
„Dakle, ni ti se verovatno ne bi ljutila kad bih strgnuo odeču sa tebe. I ja ću skapati od gladi ne učinim li to.”
Onda munjevito strže njenu odeću. Starica mu se pripi uz noge, no on je udarcem grubo odbaci među leševe. Do lestvi na izlazu beše tek nekih pet koraka. Sa strgnutom smeđom odećom pod pazuhom, sluga se za tren oka sjurio niz strme lestve dole u noć.
Prođe neko vreme i starica, koja je ležala kao mrtva, ustade naga između leševa. Mrmljajući i ječeći pod svetlošću vatre koja je još gorela, otpuza do izlaza. Zatim odatle pogleda pod kapiju, dok joj je kratka seda kosa visila dole preko glave. Napolju nije bilo ničeg do gluve tamne noći.
Niko ne zna kuda je sluga otišao.
Izvornik, Pakao i Druge priče, Rinosuke Akutagava, Tanesi, 2011.
Prevod sa japanskog: DANIJELA VASIĆ i DALIBOR KLIČKOVIĆ
Redakcija prevoda: HIROŠI JAMASAKI VUKELIĆ
Urednik: Simon Simonović
Tekst se objavljuje povodom spomena na piščev dan rođenja i popularizacije japanske kulture kojom je, jednim delom, i blog Hiperboreja inspirisan.
Knjiga se može poručiti na sledećem linku Delfi
